RAZGOVOR SA EKIPOM FILMA REŽI

Razgovarali smo sa rediteljem Kostom Đorđevićem, scenaristom Draganom Nikolićem, glumicama Kristinom Jovanović i Đurđinom Radić, producentom Milošem Ivanovićem i direktorkom fotografije Bojanom Andrić

Po gledanju trejlera za Vaš novi film Reži, stekao se utisak da će on na izvestan način možda biti nastavak Vašeg prvog filma S/Kidanje. No, Reži se od Vašeg prvog filma dosta razlikuje. Kako biste ga Vi predstavili?

Kosta Đorđević: Reži je nastao kao proces dugog rada. Sve je počelo tako što me je Dragan (Nikolić, scenarista) pozvao i rekao kako bi voleo da napiše scenario za mene. Počeli smo da razmišljamo šta je to o čemu bismo voleli da pravimo film. U jednom trenutku, prolazili smo pored Politike, videli smo neke klince kod fontane koji su nam zapali za oko i hteli smo da vidimo ko su zapravo ti klinci. Veoma brzo se pojavila ta tema vršnjačkog nasilja koje se dosta pominje ali se ne obrađuje u filmu, a generalno i u društvu vrlo malo ljudi ima ideju šta se dešava. Ušli smo u istraživanje i scenario je nastao 2015. godine i odatle je sve krenulo.

Koliko je teško bilo sastaviti budžet za ovaj film i uopšte producirati ovakvu priču?

Miloš Ivanović: Dobili smo sredstva od Filmskog centra Srbije za razvoj projekta i odlučili da želimo da se malo izmaknemo iz tog standardnog sistema finansiranja. Skučeni budžetski uslovi su nam dali puno kreativnog u kontekstu režije, ali i same produkcije. Nismo želeli da budemo opterećeni njime jer smo znali da je budžet svakako mali.

Scenario za film je veoma interesantan.

Dragan Nikolić: Najinteresantnije je bilo to što smo postavili neke okvire. Ideja je bila da se film prvo snimi u jednom kadru, a to je bilo veliko ograničenje, smisliti priču koja bi se mogla tako odvijati. To je bio zadatak koji me je inspirisao. Proveli smo dosta vremena razgovarajući o scenariju, onda smo naišli na Kikinu (Kristina Jovanović) priču, koja je već ranije sarađivala sa Kostom. Ona je od samog početka rada na scenariju bila uključena, ali tada još nismo znali da će ona biti i glavna glumica.

S obzirom da je osnova za lik Aje bila Vaša priča, koliko se ona razlikuje od Vas?

Kristina Jovanović: U početku je to bilo riskantno jer je ona bila vrlo bliska meni, ali zahvaljujući genijalnom Kosti i Draganu, ona je postala zaseban lik. Drugačija je po tome što nema podršku, nema sigurno gnezdo u svom domu. Hirovita je, bezobraznija, nonšalantnija i ide glavom kroz zid. Čak i ti prijateljski odnosi koje ona ima nisu potpuno otvoreni. Ona ima određene zidove, prepreke. Jedino sa Majom u toku tog dana uspeva da produbi prijateljstvo.

Lik Maje deluje kao potpuna suprotnost Vašoj ličnosti i veliki glumački izazov.

Đurđina Radić: Pre svega, Kika (Kristina Jovanović) i Kosta (Đorđević) su mi mnogo pomogli da se glumački otvorim i ovo je zaista prva uloga u kojoj sam imala luk lika. Maja je moja potpuna suprotnost. Ona je jako impulsivna, veoma temperamentna, bez dlake na jeziku. Ono što mi se jako dopalo kod nje jeste da ona stoji iza onoga što kaže. Njen drugi sloj je sličan Ajinom, ona je željna nežnosti i nekih običnih stvari. Mislim da sam kroz nju kao glumica napredovala. Jako sam ponosna i na sebe i na celu ekipu i zahvalna Kosti što je imao strpljenja i poverenja u mene.

Film ima ukupno dvadeset kadrova i scene su izuzetno duge. Koliko je, sa tehničke strane, bilo potrebno pripreme?

Bojana Andrić: Dobro sam prošla pošto su najpre imali ideju o tri duga kadra, što bi bilo mnogo komplikovanije. Kroz ceo proces smo došli do toga da se mizankadrovi koriste da bismo u tom jednom sumanutom Ajinom danu sve vreme bili uz nju. Kamera često prelazi iz subjektivnog u objektivan kadar, dakle, vrlo je motivisana kamera kretnjom Aje i sve vreme je prati. Nije mi bilo teško, uživala sam. Kosta voli da daje teške zadatke, a ja volim da ih rešavam.

Da li je ovaj film kritika mladih ili možda njihov prikaz, a kritika njihovih roditelja, koji, iako se ni u jednom trenutku ne pojavljuju, se naziru kroz likove tinejdžera?

Kosta Đorđević: Ovaj film je pre svega postavljanje pitanja šta da se radi. Šta ti klinci mogu da rade, koje odluke da donose. Mislim da smo ušli toliko duboko u problematiku - da li ući u nasilje, da li na nasilje odgovarati nasiljem, kako se boriti sa tim. Ovo nije kritika, ovo je konstatacija da nasilje postoji.