NIKOLA PETROVIĆ, REDITELJ FILMA PSI UMIRU SAMI

Ti nisi studirao režiju već zvuk. Da li ti je možda bilo lakše da radiš van tog školskog kalupa u kome često završe mladi reditelji?

Između ostalog zbog toga nisam pokušavao da upišem režiju, hteo sam da imam svoju slobodu bez ograničavanja i da učim kroz svoje uzore i reditelje koje volim. Naravno u svemu tome sam verovatno grešio više nego neko ko je imao profesora ili mentora, ali sam uspeo da izgradim svoj čvrst autorski stav iza koga stojim. To možda nije moralo toliko dugo da traje koliko je kod mene trajalo, ali eto, moje je.

A ko su ti uzori?

Ja sam veliki poštovalac američke kinematografije, ona je veliku stvar uradila za srpsku kinematografiju, tako da ne mogu da kažem trenda radi da volim Rumunske filmove na primer. Uz svo dužno poštovanje prema takvim filmovima, i njih gledam i oni treba da postoje, ali Dejvid Finčer, Kristofer Nolan, Aronofski, Tarantino, Skorseze, velikani američke kinematografije su moji uzori.

Kako komentarišeš to što se kod nas uglavnom cene samo autorski filmovi a jasno žanrovski profilisani filmovi i blokbasteri se odmah svrstavaju u nižu kategoriju?

Pitanje je koliko ljudi vole te filmove ili ih više vole kritičari, esnaf. Ja volim da odem u bioskop i pogledam film koji će mi pre svega biti interesantan, pa da sam u njemu pronađem poruku koja će da me inspiriše. Volim da je film zabava. Mislim da nema ništa loše u tome da se film pravi za publiku, ne želim da pravim filmove koje će da pogleda pet ljudi u dnevnoj sobi i to je to. Ja sam čovek koji voli da putuje između nezavisnog i komercijalnog filma i ne treba naginjati ni na jednu stranu previše. Svako ima pravo da radi šta hoće, ovo je moj stav.

Južni vetar je imao ogroman uspeh, Taksi bluz je trenutno u bioskopima takođe veoma gledan. Da li to znači da je došlo vreme za žanrovske filmove u Srbiji?

Svakako! Južni vetar je doveo 900 000 ljudi u bioskope, to je 900 000 više ljudi nego prošle godine. To je veoma dobro, bioskopi žive, ljudi vole srpski film. Prevazišli smo priče o ratu.

Sa kojom idejom si ušao u pisanje scenarija i stvaranje ove priče?

Kao mlađi sam imao bunt prema političkom i socijalnom sistemu koji ne mogu da promenim, prema statusu kvo. Moje rešenje je bilo da napišem scenario koji se bavi time i da radim na sebi. Na taj način sam hteo da promenim sebe, ali i podstičem druge ljude da se menjaju, samo tako možemo da promenimo sistem. Triler, misterija i naučna fantastika su tu zbog moje ljubavi prema takvim filmovima. Staviti normalan, zdrav motiv u nešto što je trilerski ili misteriozni zaplet je za mene bio legitiman način da napravim nešto stvarno od te priče.

Kako si gradio likove?

Bio sam inspirisan ljudima u mom životu i stvarima koje su mi se dešavale. Sa godinama čovek shvati težinu života i nekih stvari. Pravio sam te likove da budu stvarni, da se ponašaju i osećaju kao realni ljudi. Koliko god to bila velika priča, i dalje je to mikropriča ljudi kroji prolaze kroz sve to.

Kako si odabrao Dragana Vujića Vujketa za ulogu inspektora? On je inače poznat po komedijama.

Ja nisam fan typecastinga, mislim da treba pružiti šansu svima. Vujke ima fenomenalne sposobnosti, uz dobru direkciju može da napravi sjajne stvari. Eto, i glavni glumac je naturščik, ali je odličan.

A kako je došlo do saradnje sa Srđanom (glavnim glumcem)?

Radio sam jedan kratki film pre šest godina i bila mi je potrebna glumica, pa sam pozvao njegovu devojku. Video sam ga na njenim slikama i pitao sam je da li može i on da dođe na kasting, pošto mu je na Fejsbuku pisalo da je glumac. Taj dan ona nije mogla da dođe, a on je došao, i od tad se nas dvojica družimo a devojka je bivša. Ukrao sam Srđana. (smeh) On i ja smo pre svega prijatelji, radili smo puno projekata zajedno, probali, eksperimentisali, i došli do ovoga danas.

Kad ljudi izađu iz bioskopa posle tvog filma, šta bi voleo da kažu?

Da se oseća ljubav iz ovoga. Naša ljubav, autora. To je teško tražiti od publike, ali nadam se da se oseti da smo dali sve od sebe. Dali smo svoj maksimum, i ovo je produkt ljubavi i strasti svih nas. I naravno voleo bih da kažu da ih inspiriše priča i da im se dopao film.