Saša Radojević, reditelj filma "Aleksandra" i Tatjana Venčelovski, glumica

Gospodine Radojeviću, imate li treme?

Ovo je vaš deseti film?

Deseti film ako se saberu svi ti filmovi koji su vezani za scenaristički deo, režijski deo pa i glumački deo, koji je veoma dragocena stvar za razumevanje filma.  Bez tog kompletiranja  ne može zaista da se shvati o čemu je reč u filmu ukoliko se ne izgovori ono što je napisano i osmišljeno ispred same kamere.

Ovo je prva melodrama kojoj ste posvećeni. Citiraću Nevenu Daković koja kaže da melodrama nije žanr. Koliko je vama melodrama omogućila da se igrate?

Iskreno rečeno i u prethodnim filmovima je bilo tih melodramskih elemenata.  U filmu „Porodica“ i u filma “Žigosana“ i  “Narcis i eho“ i u “Poljupcima“ je bilo dosta melodramskih momenata. Melodrama  je jedan žanr koji je meni jako privlačan.  To je žanr koji je duboko ukorenjen u tradiciju. Nedavno sam čitao da je prvi ljubavni roman napisan u prvom veku naše ere, postulati ljubavnog romana i melodrame postoje još od tog vremena. Čitavih dve hiljada godina. Iako nešto postoji kao model koji se stalno ponavlja kroz različite epohe. Ta osnovica je nešto što apsolutno postoji u svim epohama i u tom smislu ta prihvatljivost i razumljivost, čitljivost i identifikacija gledalaca, kada je reč o melodrami, je nešto što je meni veoma privlačno i zato se bavim tom temom. „Aleksandra“ je najčistija u tom pogledu, tako da je ona najčitljivija u tom melodramskom, ali naravno oni koji budu želeli da malo tragaju, mislim da će pronaći i drugih elemenata.

Gledaoci će na platnu videti i Tatjanu Venčelovski. Hvala Vam što ste se vratili na platno, zašto Vas nema češće?

Tatjana: Nije to pitanje za mene. Bila sam dugo odsutna, bavila sam se novinarstvom, bavila sam se odnosima s javnošću i vratila sam se ovom poslu pre četiri, pet godina, ali ovo jeste prva veća filmska uloga, nakon tog povratka.

Ko je Draginja?

Tatjana: Draginja može da bude svaka od nas ili jedna od nas. U tom smislu to jeste simbolika melodrame, jer se ne bavi toliko karakterima koliko se bavi tipovima ličnosti. Ona je vrlo jednostavna žena sa komplikovanim životom, u tom smislu možemo da se identifikujemo sa njom. Volim što je jednostavna priča i jednostavna žena jer nije naš život samo u velikim temama i velikim prelomima, nego mi svaki dan živimo nešto što nas lomi.  Ona možda bolje savladava svoju matricu, pokušava da održi i taj građanski život i porodicu, pošto je samohrana majka,  ali emotivni život joj ne ide od ruke i to je glavni problem.  

Pitanje za reditelja- Kako ste uspeli da jednu oporu situaciju u društvu slikate tom estetikom koja nije nasilna, nija u skladu sa dominantim trendovima u kinematografiji?

Saša: Suština melodrame je nešto što zaista dubinski govori o društvu i političkim relacijama. Nedavno sam imao priliku da gledam film “Opfergang” Vajta Harlana iz 1944. godine. To je melodrama na kvadrat. Pravljen u trenutku kada Nemačka propada, kada je celo društvo u potpunom rasulu.  Kada to posmatrate vi u podtekstu možete da vidite sve o tome šta se dešava u Nemačkoj, bez obzira na to što je i muzika fascinantna i slika je fascinantna i ljubavni odnosi su kompleksno prikazani.  Sa druge strane filmovi Daglasa Sirka su takođe melodrame i zaista mogu da se čitaju kao najbolji pokazatelj toga što se dešava u društvu. 

Postavlja se pitanje, zašto melodrama nije postojala u našoj zemlji u nekom većem obimu. Da bi melodrama postojala  neophodno je da postoji dominantan moralni kod u društvu, a mi smo živeli, a mislim da i sada živimo, u društvu gde ne postoji dominantni moralni kod.  Ne postoji ta varijanta da znate da je nešto prekršaj, prelazak preko granice, kada se pređe preko  granice zaljubi se žena u starijeg muškarca ili crnca ili šta god. Nešto što je nepoćutno u određenom krugu. Tog trenutka vi imate jasan prostor za melodramu. Ako to kod nas ne postoji, morate da tražite mnoge druge strategije, kako biste taj moralni kod uspostavili ili negirali.  U filmu “Aleksandra” ima mnogo tih podzemnih struja koje se nadovezuju i na našu istoriju. On je u dizajnu vrlo često i retro.  Traži se u ambijentima koji su nekada bili karakteristični za filmove crnog talasa.  To su ti prolazi, haustori, neobični prizori koje danas više ne vidimo, a zapravo ih pokazujemo na svetao način. Tako da je “Aleksandra“ ta dvostruka igra gde se kroz ambijente pokazuje nešto što je periferija i raspad jednog društva koje će ubrzo nestati. Mi to beležimo u vremensku kapsulu pre nego što zauvek nestane izgradnjom nekih velelepnih objekata. Otuda je melodrama dobar poligon da se najrazličitije, uslovno rečeno umetničke i komunikativne strategije sprovode.