Razgovor sa ekipom filma ŠAVOVI

Razgovor sa ekipom filma Šavovi- reditelj Miroslav Terzić, glumica Snežana Bogdanović, glumac Marko Baćović, producenti Uliks Fehmiu i Milena Garfield

Priča je inspirisana jednim ličnim iskustvom i brojnim istinitim događajima. Kako je nastala ideja za ovaj film?

Miroslav Terzić: Pronašao sam jedan novinski članak pre jedno 18 godina, u vreme kada je trebalo da postanem otac, i ta priča me je veoma uznemirila. Počeo sam da istražujem, došao do arhiva Politike, iskopirao neke novinske članke... Postoji ceo jedan registrar koji se zove „krađa beba“. Vremenom kako se bavite nekom temom i ona vas pronađe. Posle Ustaničke ulice sam otišao da skratim pantalone kod jedne krojačice, Drinke Radonjić, čija nam je priča poslužila kao kamen temeljac scenarija. Kad smo upoznali Drinku sve je postalo mnogo lakše. Drinkina priča je priča svih ovih roditelja, postoji zastrašujući patern po kome se sve te priče dešavaju. Ceo taj proces je bio interesantan za mene. Dok sam intervjuisao Drinku, njen stav i čvrstina su me podsetili na Snežanu i posle toga sam je zvao i pitao da nam se pridruži na ovom putu.

Kako ste sarađivali sa scenaristkinjom Elmom Tataragić? Ona je poznata kao glavni selektor Sarajevo film festivala.

Miroslav Terzić: Upoznao sam je 2012. na Sarajevo film festivalu, a naš ponovni susret bio je u Trstu gde mi je ispričala da se bavi ženom u srednjim godinama i problemima te žene. Ja sam joj ispričao moju priču i iz čista mira pitao „Što ti ne bi pisala ovo sa mnom?“ U tom trenutku nisam imao ništa više od tih novinskih članaka, ali nismo uspevali da pronađemo odakle bismo ispričali tu priču. Tek kad sam naleteo na Drinku i napravio sa njom intervju, Elma i ja smo vrlo brzo postavili strukturu scenarija koju je ona raspisala. Poslednjih mesec dana pred snimanje svi smo se intenzivno bavili scenarijem da bismo došli do poslednje ruke, i uspeli smo da napravimo čvrstu strukturu koju su ljudi prepoznali. Sa Elmom je bilo divno sarađivati, izvrsan drug i partner za pisanje. 

Snežana, kako ste se pripremali za ovu ulogu?

Snežana Bogdanović: Prvo sam pogledala taj dokumentarni materijal i intervju sa Drinkom koji je na mene ostavio veliki utisak. Snaga i energija koju ona ima nema šanse da se nadjača glumačkom interpretacijom, ona je toliko jaka. Naravno bila sam jako uzbuđena i motivisana da tako nešto radim zato što sam osećala da je jako bitno da se toj ženi da glas i da se njena priča ispriča, i to je za mene bila dodatna motivacija. Ubrzo posle toga sam je upoznala i krenula da se družim sa njom. Scenario je bio u razvoju godinu ili dve, a ja bih povremeno, kad god sam bila u Beogradu, posetila Drinku i razgovarala sa njom. Pred samo snimanje viđala sam se sa njom svakodnevno, odlazila u njen mali krojački salon, posmatrala je, naučila da šijem. Probala sam da saznam što više o celoj priči a onda sam jednostavno zatvorila oči i rekla da sam ja sad ona. Od ovog trenutka moram da zaboravim sve što sam saznala i da budem ona.

Koji je najteži trenutak u životu vašeg lika- trenutak kada joj saopšte da joj je dete umrlo, trenutak kada posumnja u to, ili preostale dve decenije?

Ja sam dosta razgovarala sa Drinkom i pitala sam je o toj njenoj snazi, pitala sam je da li je nekad plakala. Rekla je da se dešavalo da krene u opštinu, shvati da će da zaplače kad dođe ispred šaltera, okrene se i vrati kući. Kad skupi snage, sutradan ide ponovo. „Plakala sam kad me niko nije video, kad nikog nema kod kuće, tad možda.“ Prirodno sam mnogo emotivnija i slabija od nje, i bilo mi je teško da držim sve te emocije u sebi. Saznanje o tome da kad sam ga konačno pronašla, u mom glumačkom procesu je to sigurno bio kraj, jer je on saznanje o tome da ništa nisam dobila. Da je majčinstvo propušteno i izgubljeno zauvek, da je njegov život uznemiren. U tom trenutku kad želim da ga pustim od sebe, meni je to bio najteži trenutak, samo saznanje i samo puštanje.

Marko, vi igrate glavnu mušku ulogu. Kako je to vama izgledalo kad ste videli scenario?

Marko Baćović: Bio sam oduševljen. Kad sam pročitao scenario i video o čemu se radi, nadao sam da ću baš ja dobiti tu ulogu. Mislim da je scenario vrlo vešto napisan i svodi se na stalna iskušenja jedne porodice, gde oni pokušavaju jedni drugima da pomognu, gde on nju pokušava da sačuva od svega. Svašta mu prolazi kroz glavu, da nije bio dovoljno borben, da nije trebalo kao otac porodice da dozvoli da se to dogodi, da ne može da smiri svoju ženu. Zato je to lep lik, on pokušava da je zaštiti a istovremeno radi jednu lošu stvar. Jer ona traži istinu, traži ono nešto što je prirođeno ljudskom dostojanstvu kao takvom. Njena borba je za svakog čoveka u bilo kom sistemu koji ili ne želi ili ne može da ga sačuva od takve tragedije.

Da li je u stvarnosti kraj kao u filmu? Da li je Drinka saznala istinu?

Miroslav Terzić: Ovo je jedna vrsta umetničke slobode, ali u stvarnom životu Drinka misli da je našla svoje dete, oni su u kontaktu, i mislim da je to za ovu priču sasvim dovoljno da kažem. U priči je kraj potrage za Anu početak potrage za identiteom tog mladog čoveka.

Hoće li ovaj film pomoći da se bilo šta razreši?

Snežana Bogdanović: Kad dajemo onda dobijamo. U ovom slučaju taj osećaj da ćemo ispričati Drinkinu priču je apsolutno bio vetar u našim leđima. Ja sam mnogo puta bila u situaciji da vidim kako se neko oseća kad pokažemo empatiju prema njemu, kad odvojimo vreme za nekog ko je u problemu. Mi kao umetnici treba da uperimo svetlo na priče koje drugačije ne bi mogle da dođu do javnosti. To što Drinka sada kaže da oseća, i koliko joj je drago da je film snimljen je naša najveća satisfakcija.

Uliks Fehmiu: Da Miša nije uspeo da napravi stvarno vrlo dobar film, mi smo veoma lako mogli da budemo u obrnutoj situaciji, da dovedemo u pitanje sve što smo hteli da uradimo. Često se dešava da su projekti dobronamerni ali umetničkim kvalitetom ne dosežu razinu problema. Onog trenutka kad imate priliku da upoznate Drinku, vi upoznate jednu osobu koja nosi takav mir, i vidite da nema bilo čega što će nju u njenom pokretu zaustaviti. Miša je prepoznao taj Drinkin mir i apsolutnu doslednost onome što želi, i film je pisan takvim rukopisom koji nije smišljen nego se organski porodio iz puta i ličnosti te žene. Kada je Miladin Čolaković snimao taj dokumentarni materijal sa Drinkom, pitao je ovako van kamere o iskustvu kad je ona prvi put ugledala svog sina. „Znate kako, to vam je kao kad skinete cipele pa hodate po onom sitnom, oštrom kamenju. Bocka, bocka, a vi hodate, pa prestane da bocka.“ Kad bi svako od nas pristao da nas bocka, a ne skrenemo sa puta i navučemo cipele da ne boli, svima bi nam bilo bolje.

Milena Garfield: To jeste bila velika inspiracija, ali moramo da imamo na umu da je ovo film, i da realnost i film ne moraju uvek da se podudaraju. Desi se da fantastična priča u realnosti ne mora da bude uzbudljiv film, i mislim da je to vrednost Šavova, što je uspeo da se odmakne od dokumenta i postane artefakt sam po sebi.

Da li je bilo lako producirati ovaj film?

Uliks Fehmiu: Gde god bismo poslali scenario, prolazio je vrlo lako. Svi znamo da kod nas novca za umetnost nema dovoljno, ali ovaj projekat je lako otvarao vrata, iako smo nekad morali da pokucamo dva, tri puta.

Milena, u Berlinu ste bili ponosni što iza Šavova stoji jedan veliki ženski tim.

Milena Garfield: Ovo zaista jeste jedna ženska priča, o potrazi jedne majke. Scenaristkinja je Elma Tataragić, glavni deo kasta čine žene, Snežana Bogdanović, Vesna Trivalić, Dragana Varagić, Jovana Stojiljković, naravno uz veliku podršku muškog dela kasta. Mislim da su ženske priče ili priče iz ženskog ugla bile u fokusu ovogodišnjeg Berlinala tako da smo i mi ispratili taj trend koji polako počinje da se probija u svetu filma. Mada moram da kažem da je to i dalje muški posao i da nagrade i dalje uglavnom dobijaju muškarci. Imali smo sreću da imamo reditelja sa izuzetnim senzibilitetom za jednu priču koja je ženska, ali je univerzalna. Berlin nam je pokazao da ako imate dobru, autentičnu priču, a istovremeno univerzalnu, emotivnu, svi to prepoznaju bez obzira odakle dolazite.